Лист "ДОМАЦ"

Лист "ДОМАЦ" бр 20.

Из овог броја „Домца“ издвајамо: НАШИ МАТУРАНТИ РАЗМИШЉАЈУ:
МАЛА НАРАЏАСТА КУТИЈА ПРЕПУНА УСПОМЕНА
Фотографија за сећање: «Сећање је понекад све што имамо.»


Слева надесно: седе на бини: Михаиловић Марија, Стојановић Ирена, Обрадовић Маријана, Радовић Марија, Обреновић Ивана, Рајичић Јована, Драшковић Маријана, Ракоњац Снежана, Вићентијевић Маријана, стоје: Божовић Вера, Радовић Наталија, Јанић Јелена, Пајовић Невена, Ђорђевић Драгана, Лукић Снежана, Никитовић Александра, Белић Сања, Миљуш Марија;седе на поду: Трифуновић Јован, Василије Немања, Видаковић Стефан, Нинчић Зоран. Нису на слици – Ракић Марија Мирчетић Весна.

1. Шта планирате да студирате?

Стефан Видаковић: Медицински факултет. Лазар Петровић: Факултет политичких наука. На крају крајева- неко мора узимати сав тај новац од пореза. Марија Миљуш: Без много двоумљења одлучила сам се за српски језик и књижевност, чему је допринела и чињеница да пишем поезију. Читање је моја љубав од малих ногу.Саветовали су ми да упишем нешто профитабилније, али ја остајем при својој одлуци, јер желим да студирам, а потом и да радим, оно што волим. Вера Божовић: Медицину. Сања Белић: Још увек нисам одлучила, али то ће бити нешто у вези са правима, полицијом, војском... Волим ред, рад и дисциплину. Маријана Вићентијевић: Психологију. Јован Трифуновић: Архитектуру.

2. Да ли сте се покајали што сте били у дому? Када бисте се вратили у први разред, да ли бисте опет били у дому

Стефан Видаковић: Четири прометејске године пуне радости, туге и свега између, провео сам у дому и нисам се покајао. Опет бих био у дому, јер је то непоновљиво искуство. Лазар Петровић: Не, то је углавном било позитивно искуство. Опет бих био у дому, јер сматрам да је то најрационалније решење. Марија Миљуш: У дому сам од прве године, а планирам да останем до краја четврте године, ако се не успавам још који пут. Свакако да је било и тешких момената, нарочито у првом разреду, али, несумњиво, било је више лепих ствари без којих би мој живот био много сиромашнији. Да нисам била у дому, не бих упознала дивне људе, у које спадају и домци и запослени, од којих сам много тога научила. Колико год пута да ми се пружи могућност избора, увек бих изабрала живот у дому. Вера Божовић: У неким тренуцуцима је тешко, покајеш се на тренутак, али бих свакако опет била у дому. Јован Трифуновић: Нисам се покајао. Када бих морао да се вратим у први разред, опет бих био у дому. Сања Белић: Колико год да је било тешко, нисам се покајала. Као првак била сам збуњена, плашљива, нисам знала како све то функционише и одбијала сам да мислим о томе да ћу четири године провести овде. Сада мислим да бих опет била у дому.

3. Да ли вам је дом помогао да се развијете као личност? У ком погледу?

Стефан Видаковић: Делимично. Помогао ми је да се навикнем на друштво, на људе око себе, као и на обавезе. Лазар Петровић: Пре ће бити да сам ја помогао Дому да се развије као установа. Марија Миљуш: Прво што сам у дому научила јесте да се бринем сам о себи, да сама доносим одлуке, да пребродим тешке моменте, сузе покријем осмехом, стекнем одређене навике, научим да живим са људима потпуно другачијим од себе, да будем храбра и не дам на себе, да се посветим талентима, да победим све проблеме и оставим препреке иза себе. Временом сам све научено утврдила и надоградила, постала сам зрелија и развила се као личност. Јован Трифуновић: У погледу склапања пријатељства и отворености према непознатим људима, сигурно. Вера Божовић: Сваком свој васпитач може да помогне, зависи какав смо однос остварили са њим. Да ли сам се развила као личност- то морате питати друге. Маријана Вићентијевић: Јесте. У дому сам се осамосталила самим тим што сам се одвојила од родитеља, научила сам како да испланирам време и како да штедим новац. Сања Белић: Јесте, допринео је. Стекла сам радне навике, постала одговорна, организована, толерантна и увидела да уз одговарајући приступ могу функционисати са свим људима. Свако окружење и установа захтевају другачије понашање, различиту дозу умерености и озбиљности или неозбиљности. То сам схватила и научила да се прилагођавам. Ту сам где сам и нема освртања ни повратка уназад.

4. Да ли сте у дому нашли друга за цео живот?

Стефан Видаковић: Мислим да јесам. Тешко је то данас рећи, никад не знаш шта носи сутра. Лазар Петровић: То ће показати време. Марија Миљуш: Када одете далеко од куће и своје породице и почнете да живите под истим кровом са више од сто младих људи, оно што из тога логично следи јесте- интензивно дружење са одређеним бројем тих људи, али међу свима може се наћи само једна или две особе на које се увек можете ослонити и са којима градите право, искрено пријатељство. Са мном у Дому је другарица из детињства. Домски живот је ојачао и потврдио наше пријатељство. Ту је и један друг за цео живот ког сам открила баш у дому. Њено име је Драшко (сениор), а не смем заборавити ни братство „Седам патуљака“. Вера Божовић: Можда. У неким тренуцима ми делује да је тако, али понекад помислим да грешим. Сања Белић: Да, другарицу.

5. Да ли је могуће пронаћи симпатију у Дому?

Стефан Видаковић: Не знам. Лазар Петровић: Зависи од тога шта тражите, јер ипак је лепота у оку посматрача. На несрећу ја не гледам свет кроз сочива ружичастих наочара. Марија Миљуш: У дому је све могуће, самим тим што смо у контакту са особама супротног пола и што имамо много заједничких тема. Ту су сви услови за рађање нежних осећања у нама, младим и лепим домцима. Вера Божовић: Тешко. Може да се нађе, али се љубав тешко остварује. Сања Белић: Мени се то није десило, мада је могуће. У ствари, било је «шмекања» са једним дечком, али на томе је и остало. Можда нисмо били довољно заинтересовани, ни он ни ја. Маријана Вићентијевић: Могуће је, али под условом да то нико не зна. Чим за вашу симпатију сазна једна особа, знаће и цео дом.

6. Шта бисте променили у дому?

Стефан Видаковић: Не питајте шта дом може да учини за вас, већ шта ви можете да учините за дом. Лазар Петровић: Листа је дуга, али сам већину предлога предочио надлежним особама. Неки су ми изашли у сусрет, док су други били потпуно незаинтересовани, пуштајући да моји предлози постану одјеци у празно. Маријана Вићентијевић: Да сам ја директор дома, контролисала бих хигијену, била бих попустљивија што се тиче буђења ујутру (Нервира ме кад ме васпитачи буде ујутру. Шта ако сам ја целу ноћ учила и хоћу да се мало одморим пред школу?!), увела бих боље грејање зими и најважније- избацила бих месни нарезак (много је скупљи од паштете, а сви га бацају), а уместо тога бих увела нешто што деца воле да једу. Марија Миљуш: Ништа. Коме се не свиђа, не мора бити у дому. Вера Божовић: Храну, неке васпитаче...шалим се...да се продужи излазак, барем викендом и да буде више места за учење. Сања Белић: Продужила бих излазак свима или барем пунолетнима, променила начин буђења појединих васпитача, избацила бих мед, џем и виршле из јеловника, поставила бих још бар један радијатор у сваку собу на трећем спрату, увела бих мало оштрију контролу што се тиче уредности соба.

7. Да ли време проведено у дому представља прекретницу у вашем животу?

Стефан Видаковић: Представља. Овај сегмент живота ће битно утицати на моју будућност, дом је незаборавно искуство, ма колико га критиковали, не смемо заборавити да смо ми део њега и да то какав је дом говори нешто и о нама. Ако живот посматрамо као велики број прилика, боравак у дому је она коју дефинитивно не треба пропустити. Тренуци које сада живимо постају сећање, а то сећање је понекад све што имамо. Лазар Петровић: Да, свака наша одлука, мање или више утиче на наш живот, тако и моја одлука да постанем домац утиче на моју личност, а на који начин показаће последице мојих будућих поступака. Сања Белић: Да! Дом је топлина, удобност, дружење и пријатељска атмосфера, сигурност, одговорност, уживање, опуштање...Нема родитеља, сам си свој газда! Марија Миљуш: Већ сам објаснила да је живот у дому једна од важнијих етапа у мом досадашњем животу, која ме је учинила зрелијом и спремном за све што ме чека. Дом ми је пружио дивне пријатеље и успомене које ћу дуго препричавати како би остале што свежије у мом сећању, пружио ми је савете којих ћу се и убудуће придржавати. Ипак, време је да дом оставимо иза себе и кренемо напред, док у срцу правимо место за малу наранџасту кутију препуну успомена. “Show must go on”! Будући домци- добродошли, матуранти- срећно! Филип Видаковић, други разред

МОЈ АПЕЛ: ДОМСКА ПОРЦИЈА: НЕ БАЦАЈМО ХРАНУ!

Домска храна је најчешћи предмет жалбе многих домаца. Ипак, пре сваке осуде, требало би да се запитамо да ли бисмо за суму новца којом плаћамо домску храну и смештај умели и могли лепше да се хранимо. У одбрану домске хране стоји чињеница да сваког дана за сваки оброк постоје две врсте јела. Уз доручак следују чај, млеко или јогурт.
Ручак се састоји из обавезне супе или чорбе, салате, главног јела и дезерта, а уз вечеру често следује сок. Укус, додуше, није увек најбољи, али требало би да се сетимо да се храна припрема за 120 ученика и да је немогуће удовољити свачијем укусу.
Међутим, моја жалба се односи на количину хране. Јеловник дома прописује Министарство просвете, али норматива тог јеловника је старија од овогодишњег домца првака, потиче из 1994. године. Сваки човек има различит метаболизам, разлит распоред дневних активности, самим тим и различите потребе за храном. Често се дешава да се после прве порције неког укусног јела домцима отвори апетит. Али, авај, тог јела за додатак нема.
Са друге стране, неретко се дешава да неки домци, најчешће девојке, враћају полупуне порције тог истог јела које се баца. То се не догађа из безобразлука, већ зато што не могу да поједу пуну порцију. Због тога предлажем увођење великих и малих порција. На тај начин, домци би могли да бирају коју количину хране ће им куварице послужити. Тиме би се спречило бацање хране, а домци који једу мало више би такође били задовољни и не би досађивали куварицама.
Надам се да ће мој апел наићи на разумевање домске управе.
Изгладнели Лазар Петровић

Литерарно стваралаштво ЧАРОЛИЈА ПОЕЗИЈЕ

Једног кишног поподнева, када сам била тек грудвица тршаве косе, бака ме је научила да помоћу прстију стварам игру сенки на зиду. Тада је са њеног длана чудесно полетела птица скројена од плашта сене. У мени се тада родила жеља да створим нешто крхко, топло, лепршаво и трепераво, што је неколико година касније, уплашено замахнуло крилима и излетело из срца- моја прва песма.
Након тога читава ниска бисера скотрљала се са мог длана на хартију коју чувам у скривеним споменарима своје душе, јер су ми вреднији од свега што поседујем, иако за њих не бих добила ни пару од локалног златара. Он не препознаје богатство у њима, они за њега немају сјај као његово благо, иако памти да су некада давно имали велику вредност. Схватам да моји стихови цветају у погрешном времену и да би, некада пре, боје које их красе задивиле пролазнике који сада незаинтересовано пролазе поред њих.
Али ја не дозвољавам својим песмама да то виде, покривам њихове очи руком, говорим колико су лепе и како ми много значе, допуштам да се шепуре и машу лепезама различитости. Кроз њих провејава лепота која на трен украде мој поглед или милује мој слух. Песма је рађање нежног лептира са првим зрацима сунца и његово падање у вечни сан у сутон, страх птичета које први пут лети и радост коју осети са поветарцем слободе у крилима, последњи румени дах лепоте руже која склапа своје уморне лати и вене.
Песме су помало нестварне, налик сновима, али су ипак верне и постојане, оне остају уз свог ствараоца када га сви напусте, греју му срце и милују душу топлим рукама. Песма је плес векова, плес љубави и бола на подијуму вечности. Својом нежношћу руши границе, бори се против зла и увек побеђује упркос сумњама. Поново осећам дрхтаво треперење нове песме у грудима која ће из мастила оживети на белом папиру и која ће у мени пробудити понос који се огледа у очима старца у војничкој униформи коме, уместо песме, на грудима сија орден.
Захвална сам на овом дару који се преплиће међу мојим прстима, попут чаролије уплетене у бакине прсте која оживљава моју машту. Марија Миљуш, четврти разред “ОКО ЛЕПОТЕ СУ УВЕК ИЛИ МРАК ЉУДСКЕ СУДБИНЕ ИЛИ СЈАЈ ЉУДСКЕ КРВИ”
Иво Андрић Хладна дворана. Жамор људи и спорадично оглашавање инструмената прекидају тишину. На лицима људи види се благо нестрпљење. Данас је 22. децембар 1808. године. Ове хладне ноћи Беч ишчекује да чује шта највећи међу великима има да саопшти. Оркестар је спреман. Публика се стишава. Диригент диже своју палицу високо. Узбуђење расте. Тренутак савршене тишине. Сви чекају. А онда - гром! Одјекују први тонови Бетовенове пете.
На лицима присутних изрази чуђења, уздаси дивљења, преплављеност емоцијама. Време је стало. Публика у заносу упија лепоту. Бетовен у дугом црном фраку, разбарушене косе, напреже уши, али, авај- не чује. Шта је то, поред очигледне генијалности овог човека, што га је подстакло да створи таква дела? Одакле је црпео толико осећања која је тако виртуозно преводио у музику? Шта је то што покреће његову ватрену природу – исконско човекољубље или стечена мизантропија?
Дубока осећајност и велико познавање људске душе код Бетовена произилазе из патње. Та патња, коју је већи део свог живота носио, помогла му је да до сржи упозна човека. Бол који је носио раздирао му је душу. Био је геније апсолутног слуха, отуђен од света који је слушао његове предивне композиције, одјеке његове душе, огорчен, разочаран, јер- није чуо ништа.
Може ли таква лепота да проистекне из патње? Није ли, скрхан тугом и измучен болом због губитка вољене супруге, цар Џахан добио визију једне монументалне грађевине титанских размера? Данас гледамо тај бисер који се родио из његове визије- Таџ Махал. Стоји окупан белом светлошћу да сведочи колико је велика била туга и љубав цара Џахана. Марко Аурелије каже да је добро све што је лепо. Како то да лепоту прати толико ружног и толико зла? Сетимо се прелепе Хелене Тројанске и Шекспирове Офелије. Колико је зле коби стигло ове две лепе жене? Да њихов живот није толико трагичан, можда не бисмо ни видели колико је племенитог заиста било у њима.
Сагледајмо историју из друге перспективе: египатске пирамиде, велики Кинески зид, велелепни камени мостови стари и по неколико векова... Гледамо их и дивимо се њиховој лепоти. А колико је крви и зноја проливено због те лепоте. Покушајмо да осетимо ударац бича који цепа кожу средовечног Јеврејина и његовог гонича који, направивши мали предах, поново замахује да би натерао роба да убрза гурање камена. Замислимо неугледног босанског сељака који кулучи на изградњи везировог моста, док његова деца грцају од глади, или напор хиљада људи који годинама граде зид коме се не назире крај. Немогуће, зар не?!
Сам покушај да наслутимо жртву коју је поднео велики број људи ради такве лепоте улива нам страхопоштовање, бојажљив осећај недостојности. Макар у питању била и врхунска лепота и сјај људског генија- да ли је вредно жртвовати људско да би се постигло божанско? И како је само жалосно када, након много покољења, потомци не умеју да цене лепоту у коју је уложен толики труд. Данас ми чак и не памтимо имена безброј људи који су жртвовали своју снагу, младост, па чак и живот због обесне жеље неког деспота да остане упамћен. Опчињени лепотом, не стижемо да се запитамо колико је жртава положено у њене темеље. Уместо тога- предајемо се чаролији.
Стефан Видаковић, четврти разред